Експлозија муниције у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. године је најтрагичнији догађај у историји Смедерева. Више стотина погинулих и разорено или оштећено главно градско језгро били су епилог ове катастрофе у Другом светском рату. У меморији Смедереваца тај дан уписан је црним словима, а обележаван је и памћен различитим називима: „Заветни дан“, „Дан незаборава“. Данас у Смедереву постоје два споменика који сведоче о овој трагедији: Спомен костурница са звоником на Старом смедеревском гробљу и Споменик Жртвама експлозије подигнут на Тргу 5. јун у непосредној близини несреће.

Спомен костурница са звоником

Спомен костурница са звоником на Старом смедеревском гробљу због сложености радова није могла да буде завршена за годишњицу трагедије, већ су радови завршени 22. јула 1942. године.[1] Обновом Смедерева руководио је Изванредни комесаријат за обнову Смедерева који је био задужен и за израду спомен костурнице са звоником. Идејна решења за реализацију овог споменика поднели су архитекте Момир Коруновић и Александар Дероко, а реализован је пројекат Александра Дерока (Београд, 1894-1988) једног од  наших најзначајнијих архитеката и истраживача националне градитељске баштине.[2]

Однос Александра Дерока према споменичкој архитектури заснивао се на схватањима да споменик треба да изрази једну идеју, „симболично али без много приче, најубедљивије и на први поглед јасно“.[3] Затим, да је добар укус основни услов за свако уметничко дело, да споменик не сме да буде под утицајем актуелне моде, а да „велика дела живе и изван свога времена и могу остати савремена свим временима“.[4] Дероков однос према споменичко-меморијалној и фунералној архитектури пре изградње спомен костурнице са звоником у Смедереву, био је исказан на звонику цркве Светог Димитрија у Битољу 1930. године, спомен-костурници сарајевским атентаторима у Сарајеву 1939, идејним решењима на конкурсима за изградњу Спомен-костурнице на острву Виду 1925, Спомен-капеле на Зејтинлику у Солуну 1926, надгробном споменику војводи Путнику 1927.[5]

Смедерево - Старо гробље

За потребе изградње спомен костурнице на Старом гробљу у Смедереву уклоњена је дрвена припрата цркве Успења Пресвете Богородице саграђена у 19. веку.[6] Спомен костурницу чини трем са полукружним аркадама које носе камени стубови и високим звоником у централном делу. Аркаде и звоник израђени су „ро-бау“ од јарко црвене машинске опеке са фугама. Са све четири стране звоника квадратне основе израђени су крстови од плоча жућкастобелог камена. У горњем делу звоника  изнад крстова налазе се четири полукружна отвора правоугаоног облика. Мањи камени крстови изведени су и на површинама између лучних отвора аркадног трема. Кров звоника и костурнице је од добро очишћене старе ћерамиде. На белим мермерним плочама  које су постављене у портику под аркадама уписана су 485 имена страдалих људи у експлозији. На мермерној плочи на прочељу звоника која је постављена на  дан годишњице експлозије уписан је следећи текст: „ У име Оца и Сина и светога Духа тројице једносушне и нераздељиве за сећање на ужас којим потресе експлозија шедита и муниције у Тврђави читав град Смедерево 5. јуна 1941. године и прве године, за вечну успомену на оне који том приликом животе погубише и чија су имена заведена под овим сводовима, за сталну опомену живима; да у страху Господњем век проводе, веру чувајући, наду не губећи, љубављу дишући, приликом прве годишњице од тог догађаја, у обнови града Смедерева, подиже се и освети овај звоник и ово опште хранилиште посмртних остатака пострадалих као и друге помрле браће и сестара раније на овом гробљу покопаних“. Спомен костурница са звоником представља складну споменичку целину која оставља утисак хармоничном комбинацијом различитог материјала и свечаном једноставношћу. Пројектом је било планирано да се изграде и мртвачница и црквена канцеларија, али ови радови нису реализовани.[7]

[1] Н. Јовановић, Смедерево је било добро обновљено, Смедерево 2011, 103-106.

[2] З. М. Јовановић, Александар Дероко, Београд 1991; Изванредни комесаријат за обнову Смедерева, Изградња костурнице, зграде чувара гробља 1941-1943, Историјски архив Смедерево.

[3] А. Дероко, „Споменик борцима у Луњевачком гају“, Политика, 7.јул 1979, Београд, 14.

[4] Наведено дело.

[5] З. М. Јовановић, Александар Дероко, Београд 1991, 63-94.

[6] Изванредни комесаријат за обнову Смедерева, Изградња костурнице, зграде чувара гробља 1941-1943, Историјски архив Смедерево.

[7] Исто.

Споменик 5. јун 1941.

На Дан Армије, 22. децембра 1973. године на Тргу 5. јун у непосредној близини експлозије откривен је споменик жртвама ове катастрофе. Одлука о подизању споменика донета је на комеморативној седници Општинске скупштине приликом обележавања тридесетогодишњице овог догађаја, а уметничка реализација поверена  је академском вајару из Смедерева Селимиру Јовановићу (Крњево, 1926 – Смедерево, 2010) [1], који је и сам био сведок ове трагедије.[2] Средства за изградњу споменика солидарно су обезбедиле смедеревске радне организације и Општинска скупштина.[3]

Уметност Селимира Селета Јовановића надовезује се на југословенску скулпторску праксу прве половине 20. века са основама у класичној фигуративној пластици. Осећање мере и склада античке скулптуре дали су његовом опусу трајно обележје класично-монументалног. У фокусу уметниковог интересовања опстајала су вечна људска питања, међу којима су искушење, страдање, издржљивост, упорност.[4] На самосталној изложби која је била приређена у Смедереву пет година после  завршетка Академије ликовних уметности у Београду (1960), изложио је скулптуре Умирућег Орфеја, Нарикаче, Сизифа, Бика, Водоноше, Протеста којима је трајно обележен његов скулпторски корпус.[5] Управо наведене карактеристике сублимиране су на бронзаним рељефима постављеним на споменику жртвама 5. јуна 1941. године. Такође, рељеф Рањеници урађен на самом завршетку Академије има утицаја на реализацију мотива на наведеном споменику. Тема бола и жртве дуго је била присутна у опусу Селимира Јовановића пре његовог ангажовања за подизање споменика у славу петојунске катастрофе. У изради концепта споменика уметник се руководио лапидарним представљањем експресије бола, аналитичким студијама људских покрета и симболичним представљањем ове херојско-монументалне теме.

Spomenik 5. jun 1941. u Smederevu

Споменик је подигнут на Тргу 5. јун, између Железничке станице и Музеја у непосредној близини Тврђаве у којој је избила експлозија . Израђен је од белог венчачког мермера и бронзе, висине осам и по метара.[6] Уметник, и сам сведок ове трагедије о намерама поводом подизања споменика рекао је: „…хтео сам без много речи да он буде хумка, симбол једне масовне гробнице. Због тога сам га обликовао као степенасту пирамиду са обелиском – симболом рађања и саркофагом – симболом умирања на коме је урезан текст „5. јун 1941. године“. Споменик нисам хтео да оптерећујем текстом већ сам рељефом у бронзи дугом 12 метара приказао спасавање рањеника после експлозије, оплакивање и сахрањивање мртвих и на крајњој – четвртој плочи обнављање града. На првој плочи се види мој лични доживљај експлозије када се људи налазе у покретима који нису природни.“[7] На четири бронзана рељефа, једнаких димензија (102 х 320 цм)  представљени су најзначајнији моменти везани за трагедију 5. јуна 1941. године.

На рељефу на западној страни представљени су људи у моменту експлозије, у ставовима и гестовима који су настали под силином изненадног удара. Над њима је сунце које је такође у разградњи. На рељефу на јужној страни представљено је спашавање рањених, са нарикачама и људским фигурама у експресији бола, и сунцем које враћа наду у победу живота. На источној страни представљено је сахрањивање и оплакивање страдалих људи. Бронзани рељеф на северној страни приказује рашчишћавање рушевина и подизање града, са доминантним фигурама водоноша. Уметник је овим наративним фризом на аналитичко-синтетички начин овековечио највећу трагедију у историји нашег града.    

[1] В. Хорват, Селимир Јовановић Селе, Скулптура, ретроспектива, Музеј у Смедереву, 14-30. 09. 1999, каталог изложбе; В. Хорват, Селимир Јовановић Селе, Ретроспектива, 11.април-11.мај 2008, Галерија савремене уметности Смедерево, Смедерево 2008; С. Цветковић, Омаж Селимиру Селету Јовановићу, Mons Aureus, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, 30/2010, Народна библиотека Смедерева, 133-140.

[2] Сведочанство трагедије, Наш глас, 25. децембар 1973.

[3] Исто.

[4] С. Цветковић, Поклон скулптуре Селимира Јовановића у збирци ликовне уметности Музеја у Смедереву, Смедеревски зборник, 3, Музеј у Смедереву, Смедерево 2012, 341-355.

[5] Селе Јовановић-скулптура, Центар за рекреацију Железаре Смедерево, деплијан, Смедерево 6.октобар 1965.

[6] Сведочанство трагедије, Наш глас, 25. децембар 1973.

[7] С. В. Домазет, Од оних који су остали, казивања о петом јуну 1941, Смедерево 1991, 100-101.

Ауторка текста: мр Снежана Цветковић, историчарка уметности и музејска саветница Музеја у Смедереву

Текст је оригинално публикован у часопису Mons Auerus