Др Леонтије Павловић, за живота већ легендарни стваралац велике истрајности, више од 60 година је у мраку људске заборавности осветљавао сећања на важне догађаје и због ратне ветрометине на овом простору, сакупљо по свету расуте делове наше материјалне баштине. Са готово фанатичном упорношћу је од тих делића сведочанстава прошлости Смедеревског подунавља, састављао мозаике историјских догађаја и претакао их у многобројне књиге, написе, чланке и др. И све га је интересовало „од неолита до сателита“, како је умео често да каже. Његових 50 година научног рада и преко 60 година публицистичке делатности преточене су у више од 280 библиографских јединица и 28 књига, исписаних на око 7.000 страница. Упорна, истрајна борба др Леонтија Павловића за утврђивање и потврђивање историјских истина оваплоћена је у широком стваралачком опусу, који је полазиште за сваког будућег истраживача.
Леонтије Павловић је рођен 26. августа 1915. године у селу Бродац у босанској Семберији, у врло сиромашној сељачкој породици. Отац Лука и мајка Ружа благословени са осморо деце, морали су заиста много да се помуче да би их одгајили. Основну школу је учио у родном селу, а нижу гимназију је завршио у Бијељини. „Под тешким материјалним околностима“, како сам каже у својој биографији завршио је Државну трговачку академији у Сарајеву. Због рата је морао да прекине 1937. године уписано школовање на Богословији у Битољу, које је завршио 1945. године по ослобођењу у Београду. Исте године се уписао на Богословски факултет и дипломирао 1949. године са просечном оценом 9,39. На Филозофском факултету завршио је историју уметности, на истом факултету је 1964.године одбранио докторску дисертацију са насловом: Култови лица код Срба и Македонаца – историјско-етнографска расправа. Ову изузетно вредну књигу Музеј у Смедереву је штампао 1965. године.
Од октобра 1937. године је био на положају јерођакона у манастиру Студеница, па све до ослобађања, а 1945. године је рукоположен у чин јеромонаха у цркви ужичкој, храму Св.великомученика Георгија. У тој епархији је службовао од 1937. до 1950. године. Најпре као библиотекар од фебруара 1950. године запослио се на Богословском факултету, а већ јула исте године постављен за асистента за предмет „Литургика са хришћанском археологијом“. У његовом Службеничком листу, који се данас чува у Архиву Србије, оцењено је да се највише оспособио старих српских рукописа и икона и да је његову студије Манастирске болнице у доба Немањића наградио Универзитетски савет 1949. године.
Од 1956. године радио је као професор у азањској школи. И данас сељани памте његова упорна трагања за било каквим белегом на азањском гробљу, за било каквим подацима, којих су се мештани сећали, није се устручавао да уђе ни у циганске потлеушице и да изучава њихове обичаје и културу.
За директора Народног музеја у Смедереву изабран је 1. децембра 1959. године, и на том радном месту је био до 1977. године, када се посветио искључиво научном раду. Пропутовао је готово све европске земље од 1963. до 1969. године тражећи расуте трагове Смедеревског подунавља. Служио се Латинским, грчким и руским језиком.
За представљање стваралачког опуса др Леонтија Павловића није довољно само ово обраћање. Дугујемо му једну обимнију студију, која би презентовала његову опсежну делатност и библиографију многобројних радова. Јер, он је у великом броју часописа, зборника, листова објављивао чланке из историје, археологије, историје уметности и религије, етнологије, ћириличкепалеографије, епиграфике и средњовековне књижевности.
У нашем Музеју за 17 година рада, са својим сарадницима је успео да збирке обогати новим културним добрима од изузетног значаја: Бронзаном луцерном облика брода, Моноксилним чамцем са Мораве, Минђушом Бранковића, Средњовековним шлемом из Смедеревске тврђаве, Златником Септимија Севера, средњовековном керамиком и многим другим вредним експонатима. Пресељењем у нову репрезентативну зграду, Музеј постаје важно културно седиште и место културних дешавања.
Данас, готово сваком озбиљнијем истраживачу историје било које области овог краја, полазиште су Павловићеви многобројни радови. Богата књижевна заоставштина др Леонтија Павловића може се разврстати, према врсти грађе, у неколико целина. Пре свега, др Леонтије Павловић је оставио иза себе 28 монографских публикација. Затим следе сепарати, којих је 46. Др Леонтије Павловић је излагао на многобројним научним скуповима у земљи и иностранству своја научна саопштења, која су касније нашла место у разним зборницима и збиркама (21 саопштење). Као прилоге у југословенској периодици др Леонтије Павловић је објавио више од 300 чланака. У заоставштини коју поседује Народна библиотека Смедерево, налазе се и необјављени текстови и рукописи др Леонтија Павловића. Сва ова књижевна грађа је стручно и исцрпно обрађена и објављена у Библиографији др Леонтија Павловића аутора Гордане Јовановић, Марине Лазовић и Јелене Јеремић, а ми из овог огромног опусао објављених радова поменућемо само најзначајније. Из огромног опуса објављених радова поменућемо само најзначајније.
Едиција Музеја у Смедереву Неки споменици културе у пет књига осветљава бројне трагове материјалне и духовне културе на овим просторима од времена Римљана до наших дана. Богате податке за привредну, војну, политичку и културну историју области Смедеревске и Пожаревачке и јужног Баната у периоду стварања и препорода српске државе у првој половини 19. века пружа Павловићева књига Архива Арона Деспинића о трговини Србије и Аустрије, рађена на основу обимне грађе, коју је Музеј у Смедереву откупио.
На веома оригиналан и подацима крцат начин овај период др Леонтије осветљава и књигом Смедерево у 19. веку – занимање, имовина и привређивање становника према пописима од 1833. и 1862/3.године.
Српско лекарско друштво изабрало је др Леонтија за свог почасног члана због објављених радова из области медицине, међу којима је најважније 110 година болнице и апотеке у Смедереву.
