Изложба цртежа „Земља није мој дом“, ликовног уметника Ненада Марића, који се поред сликарства бави и кантауторским радом под псеудонимом Краљ Чачка.

Изложба ће се одржати Музеју у пероду од 4. до 26. марта 2020. године.

Отварање изложбе:  4. март 2020. у 19:00 часова.

БИОГРАФИЈА:

Ненад Марић рођен је у Чачку 1979. године. Дипломирао је сликарство 2006. године на Факултету ликовних уметности у Београду.

Самосталне изложбе:

  • изложба цртежа 2006. године у галерији ДКСГ у Београду,
  • изложба акварела 2012. године у галерији А у Батајници,
  • изложба акварела 2013. године у Ликовном салону Дома културе у Чачку,
  • изложба цртежа ,, Земља није мој дом,, 2019. године у галерији Дома омладине у Београду,
  • изложба цртежа ,, Земља није мој дом,, 2019. године у галерији Дома војске у Вршцу.

Колективне изложбе:

  • мултимедијална изложба ,,Темпо, Темпо,, у галерији ФЛУ у Београду 2009. године,
  • 2, 3, 4, 5 међународно бијенале акварела галерије А у Батајници,
  • Међународна изложба акварела ,,Fabriano Aquarelle,, у Фабријану у Италији 2017. године.

Од 2001. године се бави кантауторским радом а од 2004. године се у јавности појављује под псеудонимом Краљ Чачка. Крајем 2016. године у оквиру издавачке куће Лом објавио је збирку поезије На маргини, у којој су се нашле песме, цртежи и музика, а затим и дебитантски  албум Земља Снова, као заједничко издање Одличног Хрчка и Поп Депресије. Крајем 2018. године објавио је свој други албум Спусти светлост на пут.  Живи и ради у Београду.

ЗЕМЉА НИЈЕ МОЈ ДОМ

Трагедија човечанства је у томе што је напустило невиност. Ова изложба не представља културолошки декор друштва спектакла и забаве, већ предлог да се људи сретну, додирну, обнове емоције и да на тај начин изађу из својих менталних затвора и себи организују живот заснован на друштвеној солидарности. То је предлог да заједно престанемо одржавати овај лажни свет и одемо у сопствене самоодрживе и од система независне збегове.

Ненад Марић зна путоказ како и где се може препаркирати срце. Познавајући књижевност, музику и ликовну праксу он исијава као ослонац прецизности. Његови цртежи су засновани на првим корацима човечанства и зато не објашњавају време, већ говоре о вечности. Искуствена бол није еволуирала у мржњу него се артикулисала у блуз.

Поетска једноставност као део социолошког реаговања, представља бунт против технолошко алијениране епохе и због тога назив изложбе представља етичко и естетско одређење аутора да не пристаје на овакав свет, критички се бавећи и савременим питањима.

Данас је трагедија стварности већа од трагедије уметности. Зато треба трагати као појединац, ослобођен еснафском припадношћу кроз освешћени утопизам за нове могућности свечаности живота. Потребна је обнова људскости наших односа кроз сусрете, а не фестивали, институције забаве и фабрике илузије слободе. Неопходни су заједнички експерименти, узајамна едукација, дружење, разговори, дебате између нас самих, без посредовања и надзора програмских менаџера.

Цртежи на изложби су наше огледало. Плашимо се осећаја да смо живи, бежимо од своје душе. Живот смо заменили лажима и страхом. Свуда се осећа емоцијална разједињеност, али људе зато повезују банкарски оператери. Подигнимо главу, успоставимо вертикалу и одмах ћемо бити јачи и у већини. Важно је афирмисати љубав, али не као романтичарско-утопијски занос, већ као најдубљи смисао живота.

Само слободан човек је срећан човек. Производња привида да је све исто и да су промене немогуће почива на пасивности и уверењу да овај начин живота може организовати само неко други. Морамо се научити да сами одлучујемо о својим животима и мењати се да бисмо остали исти. Ова изложба није медијска манипулација о бољем животу, већ предлог за опоравком смисла и враћањем себи, не због себичности, већ да бисмо чули своја срца како куцају и да кроз једноставност и освешћени утопизам трагамо за лепим тренуцима.

Уметност долази из дубине. Зато цртежи Ненада Марића изгледају као да нису његово дело, већ су део општег стања космоса. Лептири не умиру, него падну уморни од лета, заћуте, сакрију се па опет полете али друге боје.

Свако биће има свој звук а он боју. Скуп тих звукова прави музику која долази из срца које је центар света. Историја света је нотни лист трајања. Боје које настају из музике су најлепша слика чежње за животом.

Београд, 10.2.2020.

                                                                                  Саша Стојановић, ликовни уметник