Мирослав П. Лазић

Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после

Представљамо Вам текст о разорној експлозији у Смедереву 5. јуна 1941. године, аутора Мирослава П. Лазића, вишег кустоса историчара Музеја у Смедереву, који је заснован на његовој истоименој књизи која је објављена у склопу обележавања осамдесетогодишњице петојунске трагедије у Смедереву.

Мирослав П. Лазић, виши кустос Музеја у Смедереву

Књига Мирослава П. Лазића, Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после, у издању Музеја у Смедереву, Смедерево 2021.

 

 

Уводна разматрања

 

Историјска наука допушта могућност историографске иновације само онда када пред собом има нове и до тада њој непознате историјске изворе. Али, она у том случају само унапређује ниво научног знања. Поставља границе знања за будуће генерације историчара и не обрачунава се с историјским чињеницама, односно догађајима и актерима у тим догађајима. Покушава да рационално схвати епоху, да се што више приближи јасноћи некадашње стварности људи.[1]

[1] Ђорђе Станковић, „Политичка репресија и рехабилитација (научни есеј), Токови историје, 1-2/2009, стр. 221.
Smederevo između dva svetska rata

„Поздрав из Смедерева“, дописна карта, издање Књижаре „Браће Пандуровић“ из Пожаревца, пре 1941. године, Музеј у Смедереву, бр. ул. инв. 1147/93: И-953

Експлозија у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. у великој мери је прича о Смедереву у Другом светском рату, али и последицама рата и њеним одјецима деценијама након завршетка рата. Други светски рат испуњен је низом трауматичних искустава. Ипак, један од догађаја кратког трајања, али изузетно снажног одјека, обележио је једну генерацију не само Смедереваца или људи из смедеревског краја, већ и бројне придошлице које су се тог дана из различитих разлога сабрали у Смедереву.

Експлозија нагомилане муниције и других експлозивних средстава у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. била је сигурно највећа трагедија која је погодила српски народ од Априлског рата и успостављања немачке окупационе управе у централном делу Србије. Велики број погинулих, чији тачан број вероватно никада нећемо дознати, оптерећује и данас. Додајмо томе и изузетно велики број тешко и лакше рањених, психолошки трауматизованих за читав живот, те потпуну девастацију урбаног језгра вароши, а самим тим и дотадашњег свакодневног животног окружења Смедереваца или оних, који су се ту под тешким теретом ратних прилика, у Смедереву затекли. Разумећемо да је све то заједно више него довољно да ову катастрофу назовемо највећом трагедијом у вишевековној повести Смедерева, али и једном од највећих трагедија током читавог трајања Другог светског рата на територији Србије.

Овај несрећан догађај именован је на различите начине, у зависности од етничке или религиозне припадности, занимања или положаја онога који ју је именовао. Немци су је називали: „Катастрофална експлозија у складишту ратног плена у Смедереву“; „Explosion in der Beutesammelstelle Smederevo“ (Експлозија на месту сакупљања плена у Смедереву); „Explosion in Smederevo grossen Ausmaßes“ (Експлозија великих размера у Смедереву). Српски пропагандисти из времена окупације су је приказивали и као „Разбеснели елемент“ (који уништава животе невиних и немоћних и наноси велику материјалну штету). Послератни новинари писали су о „Смедеревској експлозији 1941. године“, а публицисти су јој дали оригиналан назив – „Српска Хирошима“.

 

Хроника најављиване трагедије

 

Једнога дана летеће по зраку: главе, руке, ноге и утробе наших жена и наше деце, а из зидина стародревног смедеревског града појавиће се проклетство Проклете Јерине, а то ће проклетство пасти на Вашу и моју главу, и највеће и најоштрије казне неће бити довољне за нас, за ову злочиначку индоленцију коју смо ми показали према повереном народу.[1]

[1] Из писма Живојина Ружића, великог жупана Подунавске области министру војном Краљевине СХС упућеног 1923. Цитирано према: Анон., „Поводом експлозије у смедеревском граду“, Време (Београд), Год. VII, број 2152, 16. децембар 1927, стр. 3.
5. јун 1941. у Смедереву

Ратни заробљеници југословенске војске уносе ратни плен у провизорно складиште у Смедеревској тврђави, фотографија, Музеј у Смедереву, бр. ул. инв. 139/74/2; НОБ-490

Идеје о складиштењу муниције у Смедереву нису биле новотарија Другог светског рата, нити искључиво немачка идеја. Немци су користили Смедеревску тврђаву за сличне намене у Првом светском рату, а такву праксу наставила је и српска војска након завршетка рата. Ово провизорно решење постало је нека врста трајног неусловног складишта ратног материјала.

Због немарног чувања, али и нестручног и непажљивог руковања старом муницијом 13. децембра 1927. дошло је до експлозије у Смедеревској тврђави. Ова експлозија није проузроковала жртве, али су од силине детонације попуцали прозори на возу који је био на оближњој Железничкој станици Смедерево, као и прозори бројних кућа, радњи и јавних установа. Смедерево је захватила велика паника. Уследили су апели јавности и иницијативе локалних политичара за предају Смедеревске тврђаве цивилним властима на употребу.

Злослутна најава онога што ће уследити догодила се у Смедереву већ првог дана Другог светског рата у Југославији. Град је био бомбардован 6. априла 1941. око 10 часова од стране немачког ратног ваздухопловства. Као директне жртве бомбардовања или рана задобијених услед бомбардовања, најмање 35 особа је преминуло. Већ 13. априла 1941, немачке јединице умарширале су у Смедерево започињући окупацију која ће трајати три и по године.

Кулминација немарне употребе Смедеревске тврђаве десила се с немачком окупацијом 1941. Немачка војска окупила је један део српских војних обвезника подунавског среза. Њима су подељене униформе југословенске војске и одмах су упослени на пословима утовара муниције и другог ратног материјала у Смедеревској тврђави. Слагалиште муниције и другог ратног материјала у Смедереву немачка војска успоставила је 6. маја 1941. Смедеревска тврђава је одабрана за ову намену јер се налазила близу железнице и Дунава, што је олакшавало допремање и складиштење муниције, експлозива и наоружања. Међутим, немачка команда била је свесна да се прикупљање и лагеровање ратног плена обављало „под знатним временским притиском и транспортним потешкоћама свих врста“, што је за собом повлачило и нека одступања од уобичајених безбедносних правила. Због великог ризика услед неусловног чувања, високи немачки официри наложили су 27. маја 1941. затварање овог складишта и пребацивање ратног плена на друго, адекватније место.

Ипак, спорост војне бирократије и препуњеност војних слагалишта у Регензбургу у Немачкој, одлагали су почетак исељавања ратног материјала из Смедеревске тврђаве. Врхунац упозоравајућих вести догодио се 3. јуна 1941. Тог дана у 14 часова дошло је до мање експлозије у складишту муниције близу главног улаза у Смедеревску тврђаву, али без већих последица.

У том тренутку, према немачким војним документима, у Смедеревској тврђави налазило се: око 374 тоне ТНТ-а (нем. TrinitroToluol) у бурадима, 2800 тона муниције свих врста са 172 тоне експлозива и барута и 425.000 детонатора (упаковано). Према истом извештају, „већа количина буради са петролејем, који су од успостављања складишта били лагеровани у Смедеревској тврђави, у међувремену, са изузетком малог остатка, превезена је у Немачку“.

У четвртак 5. јуна 1941. у 14 часова и 14 минута уз главну стазу у Смедеревској тврђави, десно од главне капије, где се налазила пешадијска муниција, а недалеко од ње муниција за вежбање и црни барут, дошло је до избијања првог пожара који се убрзо раширио. Највећи део наведеног ратног материјала у Смедеревској тврђави тог кобног 5. јуна 1941. одлетео је у ваздух у серији детонација које су потресле град Смедерево.

 

 

Експлозија

 

Доцније сам у Београду пронашао моју локомотиву, где су је били довукли на оправку. Она је припадала серији, такозваној, двестотки… Њен регулатор био је „отворен“ за онолико колико сам га ја повукао у четрнаест часова и четрнаест минута. Да сам којим случајем то учинио нешто раније, сигурно је да би било спасено хиљаду људи. Овако, у историји железница, смедеревска катастрофа остаће као јединствена и најстрашнија. Ни у једној железничкој несрећи, ни у једном судару није било толико жртава. На жалост, ја сам овога пута био очевидац…[1]

[1] Из изјаве Андреје Пишлера, машиновође локомотиве која је требало да вуче воз који је уништен у експлозији у Смедереву 5. јуна 1941, дате новинарима Политике 1960. Цитат на основу: Славко Домазет, Од оних који су остали. Казивања о петом јуну 1941. године, Смедерево 1986,1 стр. 7.
Смедерево 5. јун 1941. године

Разорена композиција воза на Железничкој станици Смедерево 5. јуна 1941. године, фотографија, Музеј у Смедереву, бр. ул. инв. IV/1204/70/11; НОБ-109/11

Четвртак 5. јун 1941. био је по много чему необичан дан у односу на дане који су му претходили. Рат и окупација условили су потпуно нове околности у којима је Смедерево као провизорно седиште Дунавске бановине привукло већи број људи. Народна банка је огласила да се југословенски новац мора мењати за новац Српске народне банке, а благајна Банске управе у Смедереву исплаћивала је заостале тромесечне плате. Ученици Смедеревске гимназије били су позвани да донесу документа како би могла да им се издају сведочанства о свршеној школској години. Поред тога, четвртком је у Смедереву био пијачни дан који je увек привлачио велики број људи. Немачки документи наводили су да је у Смедереву уочи експлозије било 13.000 или 14.000 становника.

Па, ипак, најважнији разлог за велики број погинулих у експлозији 5. јуна 1941. би требало тражити у чињеници да је воз бр. 4714, који је саобраћао из Смедерева за Малу Крсну и Пожаревац, требало по реду вожње да крене у 14 часова и 12 минута. Због превеликог броја људи који су преплавили не само путничке, већ и пратеће теретне вагоне и стајалишта, дошло је до краћег застоја, па у тренутку експлозије у 14.14 часова воз није стигао да изађе са Железничке станице Смедерево.

Немачки документи описали су експлозију на следећи начин: „Прва експлозија догодила се на главној капији. Чуо се прасак сличан пуцњу, а затим четири метра висок и густ траг дима. Убрзо након тога, на истом месту догодила се друга експлозија, која је звучала отприлике попут ручне бомбе. Кратко време касније догодила се трећа и најмоћнија експлозија. Садржај целог складишта је експлодирао“.

Била је то серија експлозија које су бацале у ваздух сву мунцију, упаљену и неупаљену, наоружање, велике количине камена са Смедеревске тврђаве, делове грађевина и воза, дрвеће и друго. Летели су и људи. Много је преживелих који су касније сведочили како је силина експлозије просто стргла сву одећу са њих, па су тако потпуно наги или у дроњцима тражили заклон и помоћ. Упаљени експлозиви, шедит и екразит, подстакли су нешто попут незамисливо брзог оркана велике снаге. Тај оркан је у само неколико секунди разнео половину града. Експлозија и потрес земље осетили су се и чули на 50км даљине око Смедерева, а зграде су биле оштећене и на 10км даљине. Смедерево је било сцена незамисливих разарања. Експлозија је рушила све пред собом уз ужасну пуцњаву, тресак, ломњаву, звиждук, фијукање, а густ мрак од сагорелог експлозива, барута, муниције, пепела, праха, малтера и прашине оставио је снажан утисак на престрашено становништво.

Чим је обавештен о експлозији, немачки командујући генерал у Србији, генерал Фон Шредер, одлетео је авионом на место несреће. По повратку у Београд око 19 часова наређује свеобухватан одговор слањем немачке војске и одреда српских жандара, хране, санитетског особља и опреме Црвеног крста. Немачки официри и војници, уз на брзину прикупљене одбегле српске ратне заробљенике и цивилно становништво, учествовали су у спасавању преживелих и вађењу тела погинулих. Рањени немачки војници транспортовани су у војну болницу у Београду. Српски рањени цивили доношени су у Бановинску болницу у Смедереву, али и у импровизована прихватилишта у кругу фабрике САРТИД и код школе на Царини, док су тежи рањеници превожени санитетским возом у Пожаревац, возилима у Београд или санитетским бродом у Ковин.

У данима који су уследили, Немци су цивилима које су ангажовали на рашчишћавању рушевина прикључили већу група београдских Јевреја. Тела погинулих су због страха од епидемије сахрањивана на брзину у масовним гробницама на Старом гробљу, а становништво околних села је један број погинулих односило у своја села ради сахране.

 

 

Узроци

 

О смедеревској несрећи није објављен никакав комунике, али је сâм свет дошао до сазнања о њеним размерама. Што се тиче повода који су је проузроковали, њих свакако нећемо сазнати никад.[1]

[1] Из дневника Милана Јовановића Стојимировића, забележено 6. јуна 1941: Александра Вранеш и Бојан Ђорђевић (приређивачи), Окупацијски дневник Милана Јовановића Стоимировића (јун-децембар 1941), Нови Сад 2019, стр. 28.
Немачки војници у Смедереву 1941. године

Немачки војници испред варошког бедема Смедеревске тврђаве након експлозије 5. јуна 1941. године, фотографија, из фото архива Музеја у Смедереву

Прашина, шут и малтер се још нису ни слегли по улицама и зградама Смедерева, а узроком експлозије почеле су да се баве како различите немачке службе, тако и грађанство Смедерева. Разумљиво је што су људи желели да знају шта је изазвало трагедију тако великих размера. Од тада прошло је осамдесет година, а ми ни данас немамо поуздан одговор на питање шта или ко је изазвао ову експлозију. Ипак, захваљујући недавно откривеним немачким изворима, можемо да понудимо нове интерпретације ранијих теорија, али и засигурно одбацимо нека стара нагађања утемељена на урбаним легендама и накнадним мистификацијама. Јер, деценијама уназад неке од теорија о узроку билe су више из домена журналистичког сензационализма, потпуно неутемељене у здраворазумском промишљању, а камоли у историјским изворима.

У извештају немачког Војноуправног команданта у Србији од 10. јуна 1941. напомиње се како „узрок експлозији до сада још није утврђен. За сада нема знакова саботаже; немарност није искључена“. У прилог одбацивању теорије о саботажи, као могућем узроку експлозије, иде и извештај војно-обавештајног официра који је насловљен са „Белешка са састанка за предају наредби Вишој команди LXV“ од 15. јуна 1941: „Тренутно нема посебних случајева шпијунаже и саботаже. Експлозија у Семендрији (Смедереву) је безбедносно затворена, не сумња се на саботажу“. Истог дана из немачке Команде 2. армије упућен је Врховној команди Вермахта и Врховној команди немачке копнене војске исцрпан извештај у којем се детаљно елаборирају и могући узроци. Сумирајући овај комплексан извештај, Шеф генералштаба 2. армије забележио је: „Укратко, може се рећи да, на основу досадашњих детаљних истрага и бројних протоколарних испитивања, није било назнака да је до експлозије дошло због саботаже. Што се тиче могућих узрока експлозије ван саботаже, Штаб Команде 2. армије је претпоставио да је узрок експлозије самозапаљење сунчевим зрацима“.

Београдске општинске новине 7. јуна 1941. огласиле су се вешћу о смедеревској трагедији, у којој се недвосмислено тврди да је до експлозије дошло „… услед самозапаљивања изазваног великом врућином“.

Поред самозапаљивања или немара немачких чувара складишта, после Другог светског рата, појављују се и друге теорије о узроцима експлозије у Смедереву: саботажа локалних комунистичких група, као и она, веома популарна у публицистици и журналистици, о учешћу Мустафе Голубића, шефа мреже Обавештајнe управe Црвене армије у Југославији уочи избијања рата, у изазивању експлозије у Смедереву.

Узимајући у обзир све до сада речено о могућим узроцима експлозије 5. јуна 1941. у Смедереву, мишљења смо да је експлозија највероватније резултат несрећних околности које су довеле до самозапаљивања експлозива и муниције. Потврду за ово тражили смо и пронашли у бројним немачким документима писаним од стране најразличитијих војних инстанци, од оних нижих, па све до највиших. Иако се у немачким документима оставља мала могућност за друге узроке експлозије и тражи даља истрага, самозапаљивање или случајно запаљивање као резултат немара немачких војника највероватнији је, али не и једини могући узрок експлозије. Контрадикторна ратна саопштења највиших представника Комунистичке партије Југославије, као и недореченост послератне литературе и публицистике по питању хронологије догађаја у којима се као учесници појављују представници совјетских тајних служби у Југославији или локалне организације КПЈ у Смедереву остављају нам, иако мало, довољно разлога за сумњу да је експлозија можда била и диверзија. Остале теорије, нарочито оне о учешћу британске тајне службе или британске авијације, одбацујемо као нереалне или немогуће.

 

 

Последице

 

…јер, за историју су потребне само трезвене чињенице. У оној страхоти мало је људи могло да сачува своју хладнокрвност, нарочито они који су били тик уз гротло експлозије, а да данас од тога не стварају легенде.[1]

[1] Из казивања Танасија Огњановића, који је 5. јуна 1941. био дежурни саобраћајни чиновник на Железничкој станици Смедерево: Г. Милутиновић, фељтон „Смедеревска експлозија 1941. године“ – бр. 8 –  „Лет са степеника вагона“, Вечерње новости (Београд), 3. октобар 1960, стр. 10.
Страдали у Смедереву 5. јуна 1941. године

Сакупљање тела погинулих на смедеревском Калемегдану након експлозије 5. јуна 1941. године, фотографија, Музеј у Смедереву, I/63/137/2; НОБ-114/2

Прве новинске вести о експлозији у Смедереву 5. јуна 1941, нарочито оне немачке провенијенције, у доброј мери допринеле су мистифкацијама у вези с проценом броја страдалих. Међутим, већ недељу дана након експлозије у немачкој штампи дају се опрезније информације о „неколико стотина мртвих у Смедереву“. Разлоге томе требало би тражити у чињеници да су до тада већ биле извесније чињенице до којих су дошли немачки војни истражитељи.

У првом извештају командујућег генерала и команданта Србије од 10. јуна 1941. пише да су до тог момента губици немачког Вермахта били следећи: „мртвих шест, несталих девет, повређених 110, од којих око 30 тешко“. Што се тиче „цивилних лица“, овај извештај доноси следеће податке: „мртвих око 500 (до сада сахрањено 346), повређених најмање 1100“. Осим овог документа, веома је значајан извештај немачке Команде 2. армије, који је 15. јуна 1941. послат немачкој Врховној команди копнене војске. Према овом извештају, „у експлозији је погинуло 8 војника Вермахта. Пет припадника Вермахта и три члана Железница Рајха воде се као нестали. Рањена су 124 припадника Вермахта, од којих 30 теже. Међу цивилним становништвом очекује се око 500 смртних случајева, од којих је 350 до сада сахрањено. Број рањених процењује се на 1100“.

Сагледавајући све поменуте немачке извештаје, чак и ако узмемо у обзир отежавајуће околности у којима је вођена евиденција и вршено сахрањивање пострадалих, морамо да се запитамо како се стигло до броја од 2500, па чак и до 4500–5000 страдалих? Аутори послератних историографских студија или публицистике без икаквог критичког преиспитивања преузимали су процене броја страдалих из рукописа Аранђела Стефановића, који је након рата на основу казивања Смедереваца сачинио рукопис о експлозији у Смедереву 5. јуна 1941.

Разлога за сумњичавост у погледу броја погинулих има доста, али су процене о броју погинулих углавном ишле ка горњим, а неретко и претераним бројевима. Тек с књигама смедеревских истраживача, др Радомира Милошевића и Небојше Јовановића, у разматрање се узимају доста мањи, али свакако реалнији бројеви погинулих.

Узимајући у обзир све до сада доступне изворе и литературу, преузећемо на себе незахвалан задатак процене броја страдалих у експлозији у Смедереву 5. јуна 1941, јер коначни индекс страдалих пописаних именом и презименом сигурно никада нећемо достићи. Одбацујемо до сада чврсто укорењене претеране процене и приклањамо се опрезнијим проценама броја погинулих које би требало тражити у распону од најмање око 600 до највише око 1500 погинулих српских цивила, с тим да је највероватније број погинулих не већи од 1200 људи. Број лакше и теже повређених износио је неколико хиљада. Број страдалих немачких војника много је извеснији – од 12 до 16 погинулих војника и службеника, те бар 110 лакше и теже повређених.

Што се тиче материјалних последица, према немачким изворима, 70% свих кућа „више-мање је уништено“. Комисија за утврђивање штете од експлозије у Смедереву на дан 27. јула 1941. начинила је белешку о разарањима. Према том извештају, последице експлозије по питању приватних и јавних зграда и кућа биле су следеће а.) срушених: једноспратних 8, модерних приземних 18, обичних приземних 72, страћара 72 – укупно 149; б.) тешко оштећених: једноспратних 35, модерних приземних 27, обичних приземних 147, страћара 89 – укупно 298; в.) средње оштећених: једноспратних 35, модерних приземних 58, обичних приземних 578, страћара 207 – укупно 934; г.) лако оштећених: једноспратних 72, модерних приземних 38, обичних приземних 668, страћара 311 – укупно 1089; д.) неоштећених: једноспратних 1, модерних приземних 1, обичних приземних 17, страћара 6 – укупно 25.

Када говоримо о разарању градске инфраструктуре, морамо да напоменемо да су све важније градске улице биле у потпуности прекривене циглом, каменом и шутом. Паркови су били уништени, а градско зеленило углавном истргнуто и разбацано. Апокалиптичне сцене разарања биле су нарочито страшне у делу смедеревског Калемегдана око Железничке станице, унутар и око Смедеревске тврђаве, као и у ширем средишту вароши.

 

 

Обнова Смедерева

 

Изванредном комесару за обнову Смедерева, као претставнику Савета комесара, све власти и органи дужни су ставити се на расположење и испуњавати његова наређења издата у делокругу његове надлежности. Изузетно од постојећих законских прописа, општина града Смедерева долази под власт Изванредног комесара.[1]

[1] Анон., „Уредба о изванредним овлашћењима за обнову Смедерева“, Обнова (Београд), Год. I, Бр. 6, 11. јул 1941, стр. 3.
Обнова Смедерева 1941. године

Људи на смедеревском Калемегдану раде на рашчишћавању рушевина након експлозије 5. јуна 1941. године, фотографија, Музеја у Смедереву, бр. ул. инв. 1669/2013/36

Услед великог прилива избеглица из НДХ у Србију и катастрофалне ситуације у Смедереву, 18. јуна 1941. основан је Централни одбор за збрињавање Срба избеглица и обнову Смедерева. Пре тога, 14. јуна 1941. Савет комесара Србије именовао је Димитрија Љотића, предратног политичара и вођу Југословенског Народног Покрета ЗБОР из Смедерева, за Изванредног комесара за обнову Смедерева. Љотић је био непосредно ангажован у пословима обнове Смедерева нарочито у првим данима након експлозије, док се касније у великој мери ослањао на свог секретара Владана Вујовића и блиског сарадника Андрију Љољу.

Организација свакодневног живота у Смедереву и обнова разореног града били су у том тренутку веома незахвални послови, нарочито ако се узму у обзир све околности у којима је требало спроводити пружање помоћи унесрећеном граду. Па, ипак, Љотић је свакако користио ову позицију и за реализацију својих политичких циљева. Радећи иза кулиса, Димитрије Љотић је испословао да његов покрет ЗБОР до 9. маја 1941. буде легализован. Ово се догодило у тренутку када су све остале политичке организације биле забрањене. Добровољци који су радили на обнови Смедерева били су заметак зборашке Српске добровољачке команде. У идеологизованом приказивању обнове града носиоци су могли бити само пробрани омладинци, будући припадници добровољачких одреда и, наравно, Немци. У овом идеализованом табору вредних, храбрих и богобојажљивих није било места за остале, пре свега политичке противнике, а нарочито не за Јевреје који су доведени из Београда да раде на рашчишћавању рушевина у Смедереву. Требало је да они, али и други, идеолошки неподобни, буду препуштени забораву.

Jевреји који су радили у Смедереву на санирању штете након експлозије нису дочекали да буду плаћени за свој рад, јер су до краја године били „пресељени“, што је био нацистички подмукли еуфемизам за ликвидацију стрељањем или, у другој фази истребљења, гушењем гасом у посебним возилима, тзв. душегупкама. Доста касније, када је питање плаћања Јевреја било беспредметно, што је Љотић највероватније и знао, ипак је наложио службеницима да процене допринос рада јеврејске „Радне заједнице“. Они су 5. децембра 1941. извршили рекапитулацију, према којој су Јевреји радили током 21 радног дана, иако је према прорачуну самих Јевреја то било 26 дана. Просечно је дневно у Смедереву у јуну и јулу 1941. радило 450 Јевреја.

У данима након експлозије уследила је општа друштвена мобилизација у смислу сакупљања помоћи како Србима избеглицама, тако и за обнову Смедерева. Велика акција с циљем прикупљања новца и друге помоћи отпочела је 25. јуна и предвиђено је да траје до 29. јуна 1941. Новом уредбом Савета комесара од 11. јула 1941. основан је Фонд за обнову Смедерева у који је требало да се сливају средства од државе, Дунавске бановине и Смедеревске општине. Савет комесара наменио је 13.000.000 динара за обнову Смедерева, док је Централни одбор за збрињавање Срба избеглица и обнову Смедерева сакупио додатнa 2.000.000 динара.

Обнова Смедерева била је за Љотића симбол поновне изградње Србије. Како би постигао ову обнову, Љотић је кренуо у потпуну истовремену архитектонску, моралну и друштвену реконструкцију Смедерева, замишљену према идеализованој визији заснованој на његовој идеологији. Архитектонска обнова изведена је у традиционалном српском стилу, чиме је Љотић желео да симболизује повратак традицији и обичајима.

Иако је обнова била оптерећена нередовним приливом новца, повременим недостатком квалитетне радне снаге, тешкоћама око набавке грађевинског и другог материјала, приливом избеглица у Смедерево, као и ратним околностима уопште, радило се по пројектима и плански. Подигнут је велики број нових јавних зграда, као и приватних зграда и кућа, од којих се неке и данас истичу у ужем градском језгру. Грађанство Смедерева добијало је зајмове за обнову својих кућа. Осим зграда и других објеката, радило се и на изградњи новог језавског насипа. Оправљен је дрвени мост на Језави, а извршена је и регулација Петријевског потока.

Обнова Смедерева била је у великој мери успешна, али је свакако била бременита искоришћавањем јеврејске радне снаге, као и идеолошком и политичком употребом омладине која је радила на обнови града. Ови махом млади људи биће касније регрутовани у добровољачке одреде и коришћени за политичке циљеве колаборационистичке владе у окупираној Србији.

 

 

Од „Заветног дана“ до „Дана незаборава“ – меморијализација експлозије 5. јуна 1941. године у Смедереву

 

Од почетка градње Тврђаве до 1941. време је ишло напред. Од смедеревске Хирошиме, уназад. Заборав добија на снази. Одајмо пошту и овог петог јуна. На гробљу и код споменика. Опраћемо га од графита. Покупити старе венце. Засадити младо цвеће. Све више пречег посла, а мање присутних. Аутомобили дижу прашину. Трицикли са црнпурастом дечицом. Граја незаинтересованих. Писак локомотиве у четрнаест и четрнаест. Погнуте главе. Ћутњу надлетеше уплашене брегунице. Ни паметне, ни лепе. Црне.[1]

[1] Томислав Стевановић, „Заветни дан“, Кад се ужелиш Смедерева, Београд 2016, стр. 172.
Комеморација 5. јуна 1942. у Смедереву

Комеморативни скуп „Заветни дан“ испред варошког бедема Смедеревске тврђаве 5. јуна 1942. године, фотографија, Музеј у Смедереву, бр. ул. инв. IV/1541/72

Током рата обележавање петојунске трагедије одржавано је под називом „Заветни дан“, што је у потпуности било у сагласју са Љотићевом „Заветном мишљу обнове“ града. Прва годишњица трагедије инаугурисала је тачно прописане церемонијале, који су, уз нека минимална одступања, поштовани током окупације. Наредне, 1943. године, сећање на петојунску катастрофу добило је и формално свој назив „Заветни дан Ђурђевог града“.

У првим годинама након рата о петојунској експлозији у Смедереву говорило се бираним речима или се шапутало, а у новој Југославији није било много новинских текстова посвећених овој теми. Разлоге овоме свакако можемо тражити у улози Димитрија Љотића и његових следбеника за време Другог светског рата. После ослобођења омраза према њима била је снажна, док је једино могућа идеологизована слика о Другом светском рату наметнута чврстом стегом једнопартијског система, па су у потпуности одбациване чак и позитивне тековине обнове града у периоду од 1941. до 1944. Јер, Смедерево је било оптерећено улогом Љотића и његовом идејом о Смедереву као „Заветном граду“.

Тек са 1960-им годинама долази до великих промена у сећању на експлозију у Смедереву 5. јуна 1941. Прво је 1960. у београдским Вечерњим новостима објављен веома значајан фељтон „Смедеревска експлозија 1941. године“, који је у великој мери заснован на сакупљеним казивањима преживелих. Мало пре тога, петојунска трагедија добила је своје место у смедеревској одонимији. Током 1950-их година један од градских тргова недалеко од места експлозије добио је назив  „Трг 5. јуна“.

Данас, осамдесет година после, два споменика сведоче о великој трагедији у Смедереву 5. јуна 1941. То су Спомен-костурница са звоником на Старом гробљу и Споменик „5. јун 1941“ између Музеја и Железничке станице Смедерево. Споменици подсећају не само на трагедију, већ и на начине обликовања сећања у јавном простору уз помоћ споменичке архитектуре. Оба споменика недвосмислено носе и идеолошке предзнаке, па су и сведочанство меморијализације петојунске катастрофе у различитим, идеолошки супротстављеним политичким системима. Пројектант Спомен-костурнице био је архитекта Александар Дероко. Послови су окончани до 20. августа 1942. После рата, смедеревски академски вајар Селимир Селе Јовановић реализовао је амбициозни пројекат споменика „5. јун 1941“, који је свечано отворен 22. децембра 1973. године. За подизање споменика најзаслужнији је био тадашњи председник Скупштине општине Смедерево, Милутин Цветковић.

Споменик у Смедереву

Споменик „5. јун 1941“ у Смедереву између Музеја у Смедереву и Железничке станице Смедерево, рад смедеревског академског вајара Селимира Селета Јовановића, који је као дечак преживео експлозију

Неколико година пре тога, код некадашње главне капије Смедеревске тврђаве, близу места где је избила експлозија, на иницијативу Народног музеја Смедерево, постављена је спомен-плоча изливена у бронзи с текстом у осам редова, која пролазнике обавештава о експлозији. У аули смедеревске Гимназије постављена је спомен-табла с именима погинулих ученика. И у 21. век ушло се настављањем праксе постављања комеморативних спомен-плоча у јавном простору. Спомен-табла на Железничкој станици постављена је на иницијативу Општине Смедерево 2001, сећајући се радника железнице који су страдали у експлозији.

Тек 32 године након ослобођења Музеј у Смедереву приредио је прву изложбу, која је насловљена „Смедерево 5. јуна 1941. године“. Наредних година уследиле су бројне изложбе како у Музеју, тако и у другим јавним просторима. Важан тренутак у меморијализацији смедеревске петојунске трагедије била је 1981, када је на иницијативу Општинског одбора за обележавање 40-годишњице народног устанка и револуције, у Музеју у Смедереву отворена изложба „Дан незаборава – 5. јун 1941“. Ово је била прва публикација где се петојунска трагедија описује као „Дан незаборава“, што је у оно време био општеприхваћен термин који је чинио дистинкцију од ратног назива „Заветни дан“, који је био прокажен као љотићевски.

Недавно, експлозија у Смедереву 1941. добила је и своју позоришну интерпретацију у драми Ане Ђорђевић – „Смедерево 1941“, у продукцији Српског народног позоришта из Новог Сада.