Дан незаборава

Слом Краљевине Југославије у априлском рату и претварање смедеревске тврђаве у привремено складиште заплењеног ратног материјала


Након слома Краљевине Југославије у априлском рату 1941. године немачке окупационе снаге су велику количину заплењеног војног материјала југословенске војске привремено складиштили у смедеревској тврђави, која је у то време још увек сматрана за војни објекат. Наиме, услед појачаних потреба немачке војне индустрије за муницијом, наоружањем и другим ратним материјалом, донета је одлука да се прикупи сав ратни материјал из покорених земаља и допреми у Немачку како би могао да се користи у даљим војним операцијама. У освојеној Србији Смедерево се по свом географском положају показало као веома погодно место за привремено депоновање ратног материјала – имало је добре саобраћајне везе са осталим важним пунктовима за сабирање освојеног ратног материјала у Србији, а Дунавом је касније такав материјал могао безбедно да се пребаци у Регенсбург и Пасау.

Оивичена снажним бедемима Смедеревска тврђава је представљала веома добар избор за провизорно складиште велике количине заплењеног ратног материјала. Нудила је добру заштиту и није захтевала велики број стражара. Ово није била новина коју су донели војници немачког Вермахта. Осим тога, налазила се тик уз железничку пругу и Дунав, што је омогућавало несметано допремање и касније отпремање поменутог ратног материјала.

Међутим, овакав сценарио није узимао у обзир безбедност Смедерева и његовог грађанства. Немачка војна команда није водила претерану бригу о томе што се тврђава налази у близини самог урбаног средишта вароши и што би складиштење овако опасног материјала у њој могло да угрози животе смедеревских грађана. Наиме, Смедеревска тврђава је и раније коришћена као простор погодан за смештај ратног материјала. Током окупације Смедерева у Првом светском рату овде је немачка царска армија депоновала муницију и другу ратну опрему, не марећи превише за опасност која прети смедеревској вароши од евентуалне експлозије. На несрећу, оваква пракса настављена је и након завршетка Првог светског рата. Наиме, након ослобођења прикупљене су велике количине заплењене муниције, којима је придодата заостала муниција из времена ратних дејстава, нарочито из времена Макензенове офанзиве 1915. године, пронађена у виноградима и пољима у околини Смедерева, и заједно депоноване у смедеревску тврђаву. Овим поводом у више наврата од стране градских и окружних власти, али и угледних Смедереваца упућивани су упорни апели како министарству војном, тако и унутрашњих послова, али и путем оновремене штампе алармирана шира јавност да се ова неексплодирана, али оштећена муниција што хитније измести из смедеревског града, јер као таква представља највећу опасност по животе и имовину грађана смедеревске вароши. Слутње су се обистиниле, када је 1927. дошло до детонације једног дела те муниције, чије последице, на срећу, нису ишле даље од поломљених стакала на неким од зграда и кућа у Смедереву и изразитог заплашивања грађанства. На исељење овог опасног ратног материјала чекало се све до 1938, када је највећи део измештен из тврђаве.

Па, ипак, без обзира на веома лоше искуства са депоновањем муниције унутар смедеревске тврђаве у претходном периоду, немачка команда је одлучила да током априла и маја 1941. године допреми ратни материјал у Смедерево из различитих крајева. Било је ту најразличитије артиљеријске и пешадијске муниције, наоружања, буради бензина, нафте, петрола и другог запаљивог материјала. Тако је до почетка јуна 1941. године између 500 и 800 вагона ратног материјала ускладиштено у старом смедеревском граду. На утоваривању материјала у тврђаву радили су југословенски ратни заробљеници, учесници априлског рата из околине Смедерева и Пожаревца. Сви они су били смештени у баракама поред зграде Монопола, па су сваког дана су долазили на рад у Тврђаву. Складиштење муниције су координисали немачки војници из батаљона стационираног у Смедереву.



Смедерево – 5. јун 1941. у 14 часова и 14 минута


Четвртак 5. јуна 1941. године био је ведар и веома топао дан. По много чему то није био уобичајен четвртак. Традиционално то је у Смедереву пијачан дан, па је као и раније много сељака, житеља околних села дошло у град. Осим тога, вршила се замена старог југословенског новца за нови, окупациони, па је ово био још један разлог за присуство повећаног броја људи у вароши. Истог дана у смедеревској  гимназији су свршеним ученицима дељена сведочанства о завршеној школској години.  Мноштво ђака било је на улицама, а просветни радници из среза примали су плате. Број становника у граду био је увећан такође из административних разлога, јер је дотадашње седиште Дунавске бановине из Новог Сада премештено у Смедерево, а са њим су дошли и службеници. Ако је Смедерево почетком рата имало око 11.000 становника, процењује се да је 5. јуна 1941. године у граду било још неколико хиљада људи више.

Број људи који су страдали у експлозији био је изузетно велики нарочито због присуства великог броја људи близу епицентра експлозије – на самој железничкој станици. Путнички воз, који је требало да крене у 14 сати и 12 минута и превезе велики број људи, каснио је 2 минута. Узрок кашњења воза био је, по сведочењу очевидаца, управо необично велики број путника на железничкој станици. Зато се чекало са довожењем још неколико вагона, које је требало прикључити постојећој, људима пренатрпаној композицији воза.

Тачно у 14 часова и 14 минута експлозија је почела белим густим димом и мањим пуцкетањем пушчане муниције. Након тога је наступио главни, туп и веома снажан експлозивни удар. Оно што је потом уследило биле су серије детонација, после којих је целу варош прекрио мрак. Према неким каснијим тумачењима кључну експлозију изазвало је паљење екразита  – експлозива који је коришћен за пуњење артиљеријских граната. Снажне експлозије откидале су делове кула и зидног платна смедеревске тврђаве, који су заједно са артиљеријским гранатама најразличитијег калибра и другим ратним материјалом падали свугде по вароши. Експлозија је била тако снажна да се могла чути чак до Београда или Вршца.

Фотографије снимљене непосредно након експлозије упечатљиво су сведочанство силине експлозије и њених последица по варош и становништво. Улицама се није могло пролазити од граната и расуте муниције, који су лежали свуда, док је престрашено становништво бежало ка ободима вароши, у паници остављајући порушено Смедерево иза себе. Налазећи се непосредно уз епицентар експлозије, највише су страдали појас око железничке станице, у то време још увек познат као Калемегдан, затим део вароши око реке Језаве, као и средишњи део вароши на потезу од Тврђаве до средишњег градског трга. Међутим, силина детонација није поштедела ни удаљеније делове вароши, проурокујући људске жртве и материјалну штету на местима удаљеним чак и више од 600 метара од епицентра експлозије. На месту где је био епицентар експлозије остао је кратер пречника око 100-ак метара. У годинама након експлозије овај кратер је дуго био прекривен водом, а затрпан је тек после рата, 1948/9. године.



Узроци и последице експлозије


Данас, готово осам деценија након несреће, узрок експлозије и даље је непознат. Након Другог светског рата неколико аутора различите провенијенције, од публициста, независних истраживача и новинара до професионалних историчара бавило се на различите начине и са различитим успехом овом темом. Већина аутора која се бавила експлозијом у смедеревској тврђави 5. јуна 1941. године заступа тезу да се ради о несрећном случају.

У последње време, а нарочито у онлајн медијима неке од теорија узрока експлозије више су из домена паланачког журнализма, обојене снажним сензационалистичким тоном и непотребним мистификацијама, док су неке друге, ипак, много одмереније, суздржаније и обојене сумњом.

Било како било, тачан узрок експлозије ни данас се не зна. Мало је вероватно да је експлозија била смишљена диверзија. Наиме, немачки окупациони апарат би готово сигурно искористио прилику да за експлозију окриви покрет отпора и диверзанте, уколико би постојала сумња у њихову умешаност. Сада већ чувена легенда о могућем учешћу Мустафе Голубића, пуковника совјетске тајне службе на задатаку у окупираној Југославији, у могућој диверзији и планском запаљивању ратног материјала у смедеревској тврђави нема никакво чврсто утемељење у историографији, и више је магнет за привлачења пажње читалаца како у штампаним новинама, тако и на онлајн медијима или опскурним порталима. Међутим, ову тезу је, додуше доста касније и у фељтонима у локалној штампи, заступао и смедеревски полихисторик др Леонтије Павловић.

Немци су касније водили истрагу о експлозији, а њихов Извештај о извиђању локалне ситуације у Смедереву осим навода о причињеној штети и бројним жртвама, помиње само да је до експлозије дошло услед паљења барута. У овом извештају нигде се не спомиње како је он запаљен. Узимајући у обзир све до сада написано, уз задршку да би могуће откривање неких новијих докумената могло да измени досадашње теорије о узроцима експлозије, аутор овог текста сматра да су највероватније људски немар и сплет несрећних околности превасходни узроци трагдије.

Поред узрока експлозије, велику контроверзу изазвала су писања о броју настрадалих. Иницијалне процене о броју погинулих ишле су чак до невероватних 4.000 погинулих. Нешто касније, у јавном мњењу учврстио се податак о 2.500 погинулих, па је ова процена дуго сматрана неупитном.

Међутим, данас многи сматрају да је толики број жртава мало вероватан. Наиме, званична документа црквене управе и СО Смедерево говоре о далеко мањем броју погинулих, а на спомен-костурници, која је подигнута на старом гробљу у Смедереву, уклесано је 485 имена. Страдалих је свакако било више него што је забележено на костурници, јер је један број људи сахрањиван у својим родним местима. Осим тога, неки људи нису идентификовани. Само на железничкој станици смрт је нашло највише 700-800 људи. Међу погинулима било је највише становништва из Смедерева и села из ссмедеревског краја, али било је погинулих из градова и села из читаве Србије и некадашње Југославије. Поменимо и то да је страдало 12 чланова ансамбла позоришта из Новог Сада, као

Својим темељним истраживањем доступне грађе, елиминисањем дуплираних имена, као и увођењем у списак неких нових, до тада заборављених имена, смедеревски прота Радомир Милошевић дошао је до поузданог броја од 545 људи. Наравно, узимајући у обзир чињеницу да ово не може бити и коначан број страдалих, оправдано верује да број страдалих треба тражити у распону од 1.200 до 1.500 људи. Публициста Мирослав Станковић-Бабац сматра да за већину жртава заправо кривицу сноси воз који је каснио, док је на осталим локацијама у граду погинуло још свега 300 људи, па је, према њему, укупан број погинулих око 1.000. Новије студије које су се бавиле Смедеревом у Другом светском рату (историчар Немања Девић и професор смедеревске гимназије Небојша Јовановић) се донекле слажу са овом проценом, заговарајући тезу да је број од 2.500 погинулих преувеличан и да је приближнији броју жртава о којима је писао прота Радомир Милошевић.



Санирање последица експлозије


Са престанком детонација кренуло се у брзо пружање помоћи пострадалима, али и са покопавањем умрлих и стварања елементарних услова за даљи живот у граду. Сви одрасли мушкарци су одмах мобилисани од стране цивилних и немачких власти, како би се рањеници што пре пребацили у болницу. Посао збрињавања пострадалих додатно је био отежан, јер је и болница у граду била оштећена услед експлозије, па су се многи болесници у страху разбежали. Санитетског материјала није било довољно, али је упркос свим потешкоћама пружена прва помоћ унесрећеном грађанству. Неки тежи случајеви су упућивани у Београд. Представници немачке окупационе власти организовале су пољску болницу у оквиру фабрике САРТИД, где је такође указивана помоћ унесрећенима. 

У складу са оновременим идеолошком матрицом окупационих власти о расној инфериорности неких народа најтежи послови били су намењени групи Јевреја и Рома, које су Немци 6. јуна довели из Београда. Они су сакупљали делове тела по граду, смештали их на једну гомилу и посипали дезинфекционим средствима. Тела пострадалих су утоваривали на кола и носили у заједничку гробницу. Након завршетка овог мучног посла, ова група била је ангажована на рашчишћавању улица.

Што се тиче последица експлозија по питању јавних и приватних зграда и јавне инфраструктуре, оне су биле готово катастрофалних размера. Размере разарања зависиле су како од места удаљености од епицентра експлозије, тако и од врсте материјала којима су зграде грађене. Најстрашнији призор је био на железничкој станици, о чему сведоче ретки преживели из воза. Композиција воза који никада није кренуо изгледалала је попут смрскане гомиле гвожђа, док је од зграде железничке станице остао само део зида. У зони од 300 метара уништени су сви приземни објекти слабије градње, без бетонских таваница. Зграде чвршће градње издржале су удар, иако ни оне нису прошле без последица. На њима су оштећене само кровне конструкције. По правилу ово су биле јавне грађевине, као што су Црква Светог Георгија, Зграда начелства са судом, Гимназија, Зграда општинског дома, Смедеревска Кредитна банка, зграда данас позната као Задужбина, те зграда Хотела „Нинић“. У историјској збирци смедеревског музеја постоји документ који даје табеларни приказ зграда у Смедереву на дан 27. јула 1941. године са називима улица и бројем објеката у свакој. На основу овог пописа види се да је град имао 2.495 зграда, од којих су само 25 остале неоштећене. Срушених је било 149, тешко оштећених 298, средње оштећених 934 и 1089 објеката којима је нанета лакша штета.

Силина експлозије нанела је огромна оштећења смедеревском граду, средњовековној тврђави деспота Ђурђа Бранковића из 15. века.  Потпуно је уништен један део варошког зидног платна. На том месту су разорене две куле са једном од градских капија, док је трећа, суседна, великим делом обрушена. Од силине удара тешко је оштећен део приобалног дунавског зидног платна са својим кулама, док су скоро сви зупци на шетним стазама били порушени. Обнова делова тврђаве који су страдали како у Првом светском рату, тако и нарочито у експлозији муниције 5. јуна 1941. године траје још увек. Овај захтеван и скуп посао обавља се већ деценијама у етапама, а приликом обнове или археолошких ископавања и данас се проналазе делови муниције и ратног материјала.



У спомен на 5. јун 1941. године


Поред јасно видљивих оштећења на смедеревској тврђави, на трагични догађај од 5. јуна 1941. данас подсећају спомен костурница на Старом гробљу, подигнута 1942. године, а коју је пројектовао архитекта Александар Дероко, као и споменик посвећен жртвама подигнут на Тргу 5. јун 1973. године. Овај споменик, дело смедеревског академског вајара Селимира Селета Јовановића, налази се недалеко од самог места експлозије, на платоу између железничке станице и Музеја у Смедереву. Споменик је свечано откривен на дан ЈНА 22. децембра 1973. године и од тада, заједно са спомен костурницом представља средишње место сећања на трагедију 5. јуна 1941. Сваке године Смедеревци се ове трагедије присећају на овај дан тачно у 14 часова и 14 минута уз звук сирене са железничке локомотиве. Овај споменик снажно симболизује петојунску трагедију. Састоји се од степенасте пирамиде, где, по речима аутора који је као дечак преживео експлозију, доњи део споменика у облику саркофага симболизује умирање, док горњи, у виду белог обелиска, стоји као симбол поновног рађања Смедерева.



Аутор текста: Мирослав П. Лазић, виши кустос историчар Музеја у Смедереву